Ovaj vikend u mojim uspomenama je praznik hleba, tako sam porasla i u mojoj državi, do današnjeg dana, 20. avgusta organizuje se festival u čast hleba. Sada i ja demonstriram nekoliko vrsta koje sam pravila u zadnjem periodu - da ja sama parvim svakog dana sveži hleb za moju porodicu, isto kao što je ponekad moja baka to radila. Razlika je u tome, što je ona pekla jednom nedeljno tako veliki hleb, koji nam je trajao 7 dana. Setim se kako je uveče sejala brašno u drvenu kadu koja je služila samo za hleb, kuvani krompir stavljala u presu, pripremala kvasac...
A ujutro, ranije nego obično ustajala, mešala testo i u pletenu ovalnu korpu postavljala prostirač na koji je sipala brašno zatim testo i nosila kod pekara na pečenje. Hleb je pekla tamo. Možda ne baš takvim redom, možda sam nešto i zaboravila, nisam znala a ni pretpostavljala da će mi to nekada trebati. Ono čega se sigurno sećam je da je deda, koji je redovno išao za pečeni hleb, uvek govorio da će hleb doneti kući samo ako je lep, neće On sebi dozvoliti da se stidi ako hleb nije takav kakav treba da bude. Kako se ja sećam takvih situacija nije bilo. Hleb je uvek ispao odličan , ukusan i lep.
Нема коментара:
Постави коментар